Nisam zeleo da odem iz Srbije, ali nisam se pokajao

Radio sam 14 godina u zdravstvu kao tehnicar u jednom malom gradu u Srbiji. Supruga je radila u agenciji za registraciju vozila. Nekako smo uspevali da sastavimo kraj sa krajem. Imali smo tu srecu da sam ja imao svoju kucu pa nismo morali da placamo kiriju. Jednog dana moja koleginica je rekla da hoce da ode u Nemacku i ispricala mi kako je za pocetak dovoljno da se nauci jezik. Rekao sam to zeni, a ona me je pitala da li bi i mi to mogli. Pogledao sam je i pitao da li zaista tako misli. Pa nama je dobro ovde, imamo posao i ti i ja, ne placamo kiriju, zivimo ok. Pogledala me i rekla mi je da zeli da zivimo bolje.

Krenuo sam na ucenje nemackog jezika, a ubrzo mi se prikljucila i supruga. Kroz par meseci intenzivnog ucenja savladali smo B1. To je bilo potrebno za odlazak. Na nekim sajtovima pronasao sam oglase za zaposljavanje u domovima za stare u Nemackoj. Dve koleginice i ja smo poslali papire, i vec posle nekoliko dana su nas pozvali na razgovor. Dogovoreno je da odemo na par dana u Nemacku. Moram da kazem da ja jos uvek nisam imao zelju da odem iz Srbije.




Po dolasku u Nemacku osecao sam se prazno. Nije to bilo za mene. Tih nekoliko dana koje smo proveli u tom starackom domu bili su ok. Nije bilo puno posla, imali smo vremena za obilazak grada i kupovinu nekih sitnica. Poslednji dan ponudjen nam je ugovor. Pozvao sam svoju zenu i rekao da sam dobio ugovor. Pitao sam je sta da radim…Potpisuj rekla mi je ona…ali ako smatras da to nije za nas postovacu to i ostacemo u Srbiji…

Potpisao sam…Dve godine smo u Nemackoj. Nikada se nisam pokajao sto sam dosao. Ovde jos uvek radim u domu za stare jer mi je veoma blizu stana i imam odlicne uslove i platu. Supruga se nedavno zaposlila kao sekretarica kod jedne prijateljici koja ima firmu u nasem mestu. Srbiju volim, ali u Nemackoj zivim i tu podizem decu.