Budite uporni, bolji život je moguć

Ćao, zovem se Nenad i imam 38 godina. Već četiri godine živim na Novom Zelandu. Mnogi su me pitali zašto baš Novi Zeland, ali tada sam imao samo jedan odgovor, „Bilo gde jer smatram da je ovde teško i da se neće puno promeniti na bolje“

Moj put pronalaska mogućnosti da odem iz Srbije bio je trnovit. Nekoliko godina sam pokušavao, davao pare kojekakvim prevarantima, gubio sam i nadu da ću uspeti. Bilo je raznih ideja, Holandija, Nemačka, Amerika. Svašta je bilo i u ponudi i u potražnji. Neprospavane noći za računarom tragajući za poslom. Radio bih bilo šta samo da odem odavde.

Radio sam u jednoj firmi u Beogradu koja se bavi uvozom-izvozom. Osam godina u toj firmi doveli su me na poziciju menadžera i solidnu platu za naše uslove. Međutim, oženio sam se, dobio dete, pa sam hteo da za svoju porodicu učinim više. Tragao sam i tragao ali moja diploma Megatrenda i nije se baš nešto proslavila u stranim zemljama.




Nakon nekoliko propalih intervjua, i dosta datog novca nekim prevarantima koji su obećavali sve i svasta, naleteo sam na sajt za poslove na Novom Zelandu. Tamo su tražili sve i svašta. Rekao sam ženi da sam našao naš sajt sa poslovima na Novom Zelandu, nije želela ni da čuje. Ja sam ipak jedan dan ponovo otvorio sajt www.iseljenjeiposlovi-novizeland.com i napisao im mejl. Pomislio sam, šta imam da imam da izgubim. Dugo nije bilo odgovora. Nakon skoro dva meseca stigao je mejl u kojem su mi napisali da za moju struku nemaju odgovarajući posao. Pa da, šta će im tamo menadžeri iz Srbije, imaju oni svoje. Medjutim, obzirom da sam naveo da imam iskustva sa računarima, u mejlu je pisalo da oni mogu da me upute u dodatne mogućnosti. Super, ali to mi deluje kao prevara jer sam očekivao da će mi lupiti neku cifru. Napisao sam da me zanimaju dodatne mogućnosti i da me upute i pitao koliko će to da košta.

Već sutradan mi je stigao mejl sa odgovorom. Prvo moje iznenadjenje bilo je što je pisalo „Prema nama Vas ništa neće koštati“. Dobro, pomislio sam, možda će na sastanku uživo da mi traže neke pare. Tako su neki radili. Već sutradan sam se našao sa jednim gospodinom. Sedeli smo u jednom kafiću i već mi je bilo jasno da je to prevara. Nema kancelarije, sedimo u kafiću, on ćelav, krupan, vozi nekog džipa.
„Sačekaćemo još dvojicu pa ćemo početi“ rekao mi je on kada smo se upoznali. Vidi on da sam ja nepoverljiv. „Morali smo ovde jer ova dvojica dolaze iz unutrašnjosti pa ne znaju Beograd“, pa čoveče ovaj mi čita misli pomislio sam, kako je mogao da zna da sam pomislio da mi izgleda kao prevara što se sastajemo u kafiću.
Ubrzo su došli i ova dvojica. Po njima se videlo da su totalno pogubljeni. Onda je krenuo monolog ovog ćelavog. „Vaša zanimanja ne mogu da prođu na Novom Zelandu, ali Vi ste napisali da imate iskustva sa radom na računaru pa ću da Vas uputim šta treba da uradite da bi najkasnije za 6 meseci mogli da odete na Novi Zeland“. Pitah ga koliko koštaju njegovi saveti, a on kao iz topa odgovori „Ništa!“. Rekao nam je da se tamo na Novom Zelandu često traže programeri i administratori, pa je on tada počeo nešto da nas ispituje šta znamo o računarima. Verujte mi da nisam ni pretpostavljao da takav lik nešto zna o računarima osim možda da ih uključi.
Kada je završio propitivanje, gledao je one papire i rekao ovako. „Nenade, ti bi trebalo da ides da naučiš Javu, a ti Zorane administraciju Linuxa“. Pogledao je i ovog trećeg Milana, i njemu je rekao „Druže, tebi treba mnogo, mislim da ti nećeš uspeti ništa, ali kreni bilo šta da učiš pa za godinu, malo jače bićeš ok“.
Došao sam kući i rekao ženi da hoću da idem na Javu. Njoj ništa nije bilo jasno. Naravno prećutao sam sastanak sa sumnjivim ćelavim tipom. Već sutradan sam krenuo na Javu. Nakon mesec dana, javio mi se i Zoran i pitao me kako mi ide. „Ide odlično, mislim da ću ovo naučiti i da ne odem na Novi Zeland“.




Nakon sedam meseci, savladao sam Javu solidno jer sam svaki dan učio. Sve vreme sam bio u kontaktu sa Zoranom koji je pored administracije za Linux počeo i napredni nivo Linux-a. Dogovorili smo se da pozovemo onog ćelavog i da se vidimo sa njim. Pozvali smo ga ali on nije mogao da se vidi sa nama već nam je rekao da budemo za skajpom oko 23h sutra te će nas neko pozvati. Tako je i bilo. Sedeo sam za skajpom i pozvao me neki čovek sa kojim sam odradio intervju i koji me je ispitivao dosta toga. Malo iza ponoći stigla mi je sms poruka od Zorana „Spavas li?“ Odmah sam ga pozvao i rekao da ne mogu da spavam jer mislim da sam dobro prošao na ovom razgovoru. Isto mi je i on rekao.
Ujutru me pozvao onaj ćelavi i rekao „Ajde ustaj spremaj papirologiju, ideš na Novi Zeland“. Nisam mogao da poverujem, a ženi još ništa nisam rekao. Prvo sam pomislio, pa možda mu je to neka fora, sada će mi tražiti pare. Zoran me pozvao i rekao da dolazi sutra u Beograd i da je i njega zvao taj ćelavi i rekao mu da putuje. Sutradan smo se videli sa tim ćelavim, rekao nam je šta je potrebnood papirologije a to koliko košta odlazak, to će nam reći ljudi sa Novog Zelanda. To veče je i mene i Zorana pozvao neki čovek i rekao da je sve spremno i da bukvalno sutra možemo da krenemo. Rekao nam je i cifru, a polovina toga iznosila je samo karta. Gde da nadjem taj novac čoveče, pomislio sam. Sutradan sam otišao u banku i podigao kredit. Zoran je prodao svoj auto. Karta do Novog Zelanda 1300 evra. I to je bilo na nekom sniženju. Za sedam dana smo biliu avionu i stigli na Novi Zeland.
Nakon sedam meseci, pridružila mi se i porodica. Sa Zoram radim u istoj firmi i super nam je ovde.